Српске народне пјесме. Књ. 4, У којој су пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу

пр Пак је Анђи тихо бесједио: „Не кун' тако, млада Анђелијо, „ја сам главом Ограшић сердаре, »Шего сиђи те отвори врата,“ Срећа Анђи, а срећа сердару, Јер тад Иво дома не бијаше, Но пошао у лов у планину Су његови тридесет Сењана, Тер му б'јелу отварала кулу, Уђе сердар кули на таване. Кад у кулу они уљегоше, Пију вино од десет година, Кад је било ноћи од вечере, Отидоше у меку душеку, Да ко каже, не зна шта је било. Заспа сердар трудан и уморан. Кад то виђе млада Анђелина, Удари га руком и прстеном, Те сердару ријеч бесједила: »дло ти јутро, Ограшић-сердаре, „Бе с' заспао, мртви сан заспао, Али мислиш да си у дворове, » А нијеси него међ' вукове.“ Када зачу Ограшић сердаре, Препаде се родила га курва, Плећи даде, а бјежати стаде. Ал' га кучка опет слобођаше: „Не бој ми се, Ограшић-сердаре, »„Обућ' ћу ти рухо ђевојачко, уПак ћу Иву брату казивати, » Е је дошла сирота ђевојка, „Да ме учи ситан везак вести.“

4()

сл сл

с» сол