Српске народне пјесме. Књ. 4, У којој су пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу

505

Кад је тужни сагледао Иво, Да се близу Туре примакнуло, Од образа зажди џевердара,

И погоди оно силно Туре,

· Посред паса ђе не даје гласа. Туре паде, а Иво припаде, Уграби му главу и оружје,

И његова дора дебелога.

Коња даде Десанчићу Виду,

А оружје себи уздржао.

Па говори Десанчићу Виду: „Бјежи, Видо, мили побратиме,“ Ма се друго одвојило Туре,

Да он Иву посијече главу,

Не даде му пушку напунити. Ема Иву Бог и срећа дала, Турска пушка пуна се намјери,

Турској пушки даде огањ живи.

Пуче пушка, погоди Турчина У повије међу очи двије,

На четворо раздвоји му главу. Туре паде, а Иво припаде, Уграби му дора дебелога;

За оружје не шће ни гледати, Па се сила баци на бијеса, Он утече пољем широкијем,

М брзо је Вида пристигнуо, Ере Виде бјежат' не оћаше, Чекајући побратима свога. Утекоше планином зеленом Како црне тице ластавице,

У планину стигоше Сењане,

195

200

905

210

22()

225