Српске народне пјесме. Књ. 4, У којој су пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу

504

Ма га јадна не оставља Иво, Но га носи једно почивало,

И друго га носи почивало,

Ма се треће носити не даје, Јер га клети пристигоше Турци, Него паде на зеленој трави, Побратиму Иву бесједио: „Побратиме, ако Бога знадеш 7 »Бјежи, брате, не изгуби главе. „Ал' ме зачуј, побратиме Иво,

„Приђ' но почнеш бјежалт' уз планину,

»Окини ми са рамена главу, „Понеси ми главу пред Сењане, „Да ме жива не застану Турци, „Бре ће ми муке задавати, < ; Када јадни разумио Иво,

Пак својега ножа повадио,

И оба је ока зажимао, Троструке га сузе ударише,

Те он ману са својијем ножем, Јадном Виду да ос'јече главу, Ема Иву Бог и срећа дала, Прес'јече му на грло синџира, А б'јела му не затече мјеса, Синџир тешки на долину баци, Пак се јадан окопирка Видо,

Стаде бјежат пољем широкијем.

Ема бјежат' јадан не могаше, Ере га је гвожђе претргало. Ма се једно одвојило Туре На вранчића коња големога, Обадвјема да пос'јече главу.

170

175

180

190