Српске народне пјесме. Књ. 4, У којој су пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу

508

Пак је оба ока зажимао,

Џак се спушта низ пенџер од куле.

Сењани га дивно дочекаше, Прве ноге него добра глава. Кад Сењани Вида доватише, Побјегоше пољем широкијем, Док на ладну воду долазише. Кад дођоше Тиси води ладној, Ево муке и невоље тешке,

Да чекају чекати не смију,

Да преплове пловити не смију, Бре ће их вода потопити.

Тадар пусте сабље повадише, С"'еку Виду око нога гвожђе,

Те га једва гвожђа литросаше, Алп бритке сабље поломише, Гвожђе с грла никад не могоше. Стаде клепет синџир-гвожђе љуто, Оно зачу диздар Шабан ага

Су његово педесет Турака,

Па педесет коња доватише, Одлећеше пољем широкијем; Таман Турци на крај воде до'ше, А Сењани воду испливаше, Убише се огњем из пушака.

Ево муке и невоље тешке,

Е Сењани плећа обратише, Турци ладну воду препловише, И на поље равно изљегоше, Утекоше Сењани јунаци, Утекоше жалосна им мајка,

А јаднога Вида оставише.

135

150

155

160