Српске народне пјесме. Књ. 4, У којој су пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу

Ја ЈЕ ЛЦ Ђе се Талу ближе попримаче, И мало га сабљом дофатио, Рас'јече га од врата до гњата. Кад виђоше кићени сватови Да им згуби до три харамбаше, 'Плећи даше, а бјежати сташе; За њима се Раде натурио, И многе је Турке посјекао, Па се врати у бијелу двору, Изљуби се и с оцем и с мајком,

И Златаном својом вјерном љубом;

Они њега и грле и љубе. Опремише седам, осам коња, Побјегоше Задру на крајини, И из куле што би покупише, Оставише празну на ћенару, Право иду пред банове дворе, Каже Раде све како је било: „Ево, рече, мој честити бане! „Моје љуби, моји родитеља, „Ево мене, и мога дорина, „Твоја сабља, ево моје главе.“ Када бане саслуша ријечи,

И кад виђе да је вјере тврде, Поклони му живот на мегдану: „Нећу, Раде, твоје русе главе, „Кад си таки јунак на свијету, Нити ћу ти крилата дората, „Јаки дорат за таквог јунака, „Него ћеш ми одсад вјеран бити, „Послужити, а ја те љубити.“ Па му дивне дворе саградио

960

965

370

980