Српске народне пјесме. Књ. 4, У којој су пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу

Оседла га и опусати га,

Узду веже, у седлу се баци, Право иде к Алилу чадору.

Тек чадору на вратима дође,

Он завика грлом и авазом: „Отани, курво, гојени Алиле! „Чију ли ћеш обљубити љубу“г „Чије ли ћеш припасал' оружје # „Чијега ли коња појахати #“

Па извади сабљу од појаса, Љутом га је раном обранио Бретимичке ама смртимичке.

Ал' да видиш Глумца Осман-аге Скочи Осман ка да се помами: „Отани, Влашче, ускок-Радојица ! „Чијега ли погуби сестрића #“ Ал' му Раде говорит не даде, Једном ману, подруби му главу. А завика будалина Тале:

„Стан' причекај, курвино копиле! „Ласно ти се с ђецом преметати, Али није са старијем вуком.“ Па потеже дренову батину, Одпета га усмртити шћаше,

Али Раду Бог и срећа даде, Опушти дорат крила до копита, Одмаче се с Радом натражачке, Велике му ране не зададе,

Но му два три ребра чебрснуо, МИ удари седло по јабуци, Прште седло пусто на седмеро. А да видиш младог Радојицу,

322)

335

со Е (==)

345

(61) (ји =