Српске народне пјесме. Књ. 4, У којој су пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу

554

Тад он иде оџи под мунаре,

Он на оџу на џамији виче:

„Дај ми, оџа, од руке писмено, „Јербо сам се љуто опкладио

»С побратимом Емин-Корајлијом, »Да ја могу на мојему вранцу »Од Кратора до Новога града уза дан доћи и натраг се вратит'.“ Кад је оџа ријеч разумио,

Тад Емину писму написао: „Курво једна, Емин-Корајлија, „Зашто си се с Радом опкладио, удар ти не знашг од Кратора Рада, „И његова вранца помамнога, „Кој кад игра канда вјетар дува, „Кад потрчи ни згледат се не да, „Него да му сву опкладу дадеш.“ Кад се Раде писма доватио,

На свога је вранца посједнуо,

Па. играјућ' из Новога пође, Играјући Овчар-пољу дође, Играјући Овчар-поље пређе, Играјући до Бобара дође, Играјући сву Бобару пређе, Играјући до планине дође,

Ал му вранац као камен стаде. То је Раду врло жао било, Грунуше му суве низ образе,

Ал' прокличе из горице вила: „Што си, болан Раде, полудио 2 »Вранац ти је воду замахао,

„Већ ти сјаши и вранца провадај,

95

100

105

110

120