Српске народне пјесме. Књ. 4, У којој су пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу

_ 558

у

»„ПШоклони ми сестру за љубовцу,

уДа будемо главни пријатељи, „Не би л' мене родила синове, „И на ујце своје приличили.

у А ни мене овамо не куде, „Доста имам блага и читлука, „Бог ми дао од баба остало,

„Поклон' ми је нећеш се кајати.“

Кад је таку књигу начинио Опреми је сентом и свијетом. Кад је књига у Требиње сишла, На кољено Витковића Симу,

На књигу је печат распучио,

И кад виђе што се у њој пише, Он Алији другу отписује:

» Чуј, Алија, Новској земљи главо!

„Истина је што ти људи кажу: „Да имадем кулу и авлију,

„И да имам осам мили брата, „И Анђушу сестру на удају,

» Ал' је Анђа давно испрошена, »Обећана п прстенована,

»ујошт малена од девет година, „да јунака из Риђана Вука,

» А да није, за тебе би била,“ Кад Алији књига долазила,

И кад виђе што му Симо пише. Не била му мила николико, Удари се руком по кољену. удвај, рече, њему до вијека ! „Ко ће Анђи обљубити лице, »Да је когођ, не бих ни жалио

35.

4()

| ст

50.

60