Српске народне пјесме. Књ. 4, У којој су пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу
_ 558
у
»„ПШоклони ми сестру за љубовцу,
уДа будемо главни пријатељи, „Не би л' мене родила синове, „И на ујце своје приличили.
у А ни мене овамо не куде, „Доста имам блага и читлука, „Бог ми дао од баба остало,
„Поклон' ми је нећеш се кајати.“
Кад је таку књигу начинио Опреми је сентом и свијетом. Кад је књига у Требиње сишла, На кољено Витковића Симу,
На књигу је печат распучио,
И кад виђе што се у њој пише, Он Алији другу отписује:
» Чуј, Алија, Новској земљи главо!
„Истина је што ти људи кажу: „Да имадем кулу и авлију,
„И да имам осам мили брата, „И Анђушу сестру на удају,
» Ал' је Анђа давно испрошена, »Обећана п прстенована,
»ујошт малена од девет година, „да јунака из Риђана Вука,
» А да није, за тебе би била,“ Кад Алији књига долазила,
И кад виђе што му Симо пише. Не била му мила николико, Удари се руком по кољену. удвај, рече, њему до вијека ! „Ко ће Анђи обљубити лице, »Да је когођ, не бих ни жалио
35.
4()
| ст
50.
60