Српске народне пјесме. Књ. 4, У којој су пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу

КАЖИ „Него Влашче Вуче Риђанине.« Још: се прстом по носу удара, И овако собом проговара: „Витковићи, орјацко кољено ! „Да би мене була не родила „Но Влашња која Влашчад рађа, „Вратићете жалост за срамоту „Знат' ми своје изгубити главе,“ То вријеме дуго не чамало, Докле Симу друга књига, пође 'Од онога Новљанин-Алије: „Чујеш мене, Симо Витковићу ! „Кад ми не би од Бога суђено »Да ми дадеш сестру за љубовцу, „Дођи мене у граду Новоме, „Да се, Симо, овђе братимимо, „Братимимо, даром дарујемо, „Да будемо главни пријатељи, „Мило ми је с такијем јунаком, »С таком браћом п таким оџаком,“ Мину књига од рука до рука, Куд гођ ишла, у Требиње сишла На рукама Витковића Сима: Виђе Симо што м Алија пише, Па довати перо п артију Те Ал-аги бирдем отписује: » Чуј, Алија, Богом побратиме ! „Обречени као и суђени, „Не могу ти у Новоме доћи, „Док не свршим у двору весеље. „Брата женим, а сестру удавам; БА тек мене то весеље прође,

то