Српске народне пјесме. Књ. 4, У којој су пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу

Таку им је књигу нашарао,

Па је посла хитро по мезилски, Брзо књига у Требиње сишла

У рукама Витковића Сима,

Учи Симо књигу по јазији, Кавигу учи, а чуду се чуди, Џитали га осам своји брата: „Наш милосни брате од матере ! „Откле књига, од кога ли града г „Од каква ли главна пријатеља #“ Симо учи књигу нашарану,

Па је својој браћи говорио: „Што ли ћемо, да како ли ћемо 2 „Срамота је не поћ у Новоме, „А јошт горе пјеше без оружја. „Ја бих реко да му отидемо.“ Сва му браћа ријеч притврдише, Ал' не приста остарала мајка. „Не ајдете, моја ђецо мила !

„Без оружја пјеше на опанке, „Кад имате и Бог вам је дао, „Страх је мене, -и бојим се љуто, „Да не буде какве пријеваре.“

Не хћђе пристат' ни најмлађи Мирко,

Него браћи 'вако проговара:

„Ја не идем с вама без оружја, „Ни без мога космата вранчића, „Може лако од потребе бити.“ Укори га Витковића Симо,

"Те је бралу Мирку бесједио: „Страшљивице, и луда будало ! „Нећеш данас с нама у Новоме.“

160

165

| = 150