Српске народне пјесме. Књ. 5, У којој су различне женске пјесме

„Који може стићи и утећи,

„На запету пушку ударити,

„И рањена друга унијети,

„На страшљиву мјесту дочекати, „А на кршну кланцу причекати, „И поведи тридест ђевојака, „Да идемо под Отрес-планину „Под јелике у поље зелено

„Да шјевамо и теферичимо.“ Али Осман Златији бесједи:. „Срце, душо, Златија ђевојко,

» Од како нам Накић погинуо

» Од ајдука Максим-барјактара, „Ми нијесмо на теферич били, „Бојимо се љуто од каура,

„Те четују по Отрес-планини.“ А Златија њему одговара:

у» Да ја знадем, Арнаут-Османе, „Да се бојиш влаха иједногао „Бирдем бих ти прстен повратила, » ~ тражила према, себи драгог.“ Ту Османа изједе срамота,

Па Златији тијо проговара:

» Чуј, Златија, тако ми имама,

» И тридесет дана рамазана,

„Пе бојим се влаха ниједнога.“ Па од земље на ноге скочио, Па ето га старцу у одају,

Те му турски Осман селам виче. Љешше њему старац приватио, Крај себе му мјесто начинио. Рече Осман: „Чуј ме, Ћевај-аго !

5о) ст =

. 60