Српске народне пјесме. Књ. 5, У којој су различне женске пјесме

455

И сву равну земљу прелећеше, Док на мутну Дрину долећеше.

Ту уморне тице починуше,

И хладне се воде напојише, И од крви крила измиваше ; Па отоле тице полећеше,

И сву равну Босну прелећеше, Док изишле на Загорје равно, Џа се тамо и овамо виле,

На чије ће дворе попадати, Ђе л' уморне тице починути. Оне виле, па се п савиле Омер-паши на бијелу кулу. Како пале, упут заграјале. Како тице једнолико грачу,

Са крила им брчно перје скаче,

Па га доље по авлији пишу Како калем по табаку карте. Ал' из куле нико не чујаше, Док планине огријало сунце, Тада зачу пашиница стара Из душека, из шикли одаје. Како чула сиње гавранове, Не били јој мили николико, Е је чула била од старије, Ђе падају, ниђе добра није. Ево ти је кров бијелу кулу, Док изиђе у мермер-авлију, А погледа на димњак на кулу, Док опази двије тице црне. Оне грдне, па се нагрдиле: Крвавијех крила до рамена,

~. сл

со (==)