Српске народне пјесме. Књ. 6, У којој су пјесме јуначке најстарије и средњијех времена

6

аи

„Чиј ли коњи по арови вриште #“ А Мара му по истини каже: „Господару, Вуче Зечанину, „Дошла су ти два твоја шурака, „Два шурака оба брата моја.“

А кад чуо Вуче Зечанину, Окреће се на обадве стране,

Џа он виче тридесет делија:

„До сад сте ми били вјерне слуге, „А од сада моја мила браћа, „Потрчите на бијелу кулу,

„Да закољем моје двије шуре.“ Мара куми Богом истинијем

И српскијем светијем Јованом,

И јошт више Богом братимила: „Не сагуби моју браћу милу,

„Јер се сестра браће ужељела, „Не остави саморану мајку,

„А и њину сестру без заклетве.“ Зато Вуче ни абера нема,

Не примаше кумства ни братимства,

Већ на слуге срклет учинио, Љубу своју руком ударио; Колико је лако ударио, Низ образ јој рану начинио, Два јој здрава зуба саломио И четири с мјеста помјерио, _ Зали крвца низ бијело лице. Мара бјаше соја јуначкога, Па потрча у мермер-авлију, Прије свију уграбила врата, Уграбила па је затворила,

160

165

170

| сл 180