Српске народне пјесме. Књ. 6, У којој су пјесме јуначке најстарије и средњијех времена

Како чула, по гласу познала, Да су браћа обадва Иишића, Подалеко сестра истрчала, Руке шире, у лица се љубе, Пштају се за мир п за здравље. Питају је два Нпшића млада: „Је л' на кули Вуче Зечанину #“ Мара каже браћи по истини: „Нема Вука на бпјелој кули, „Отшшо је у лов у планину, „Еда бог да отуд да не дође! »Он вам, браћо, о невјери ради. „лако ћете сестру послушати, „Вратите се Нишићу бијелу.“ То срамота бјеше Нишићима, Већ одоше на Вукову кулу,

Па сједоше пити рујно вино.

Док стадоше рти пропадати

Из планине под бијелу кулу. Онда браћа Мари бесјеђаху: »Чиј су рти, пи чиј су загари, „Што на њима свилени покровци, »Поднизати од злата прапорци о А бесједи њима сестра Мара: „Јесу рти Вука Зечанина.“ Таман они у ријечи бјаху, Помоли се Вуче зечанину,

За њим иде тридесет делија.

Кад то виђе њина сестра Мара, Оде млада низ бијелу кулу,

Па сусрете Вука господара.

Онда Вуче Мари бесједио:

130

135

110

150