Српске народне пјесме. Књ. 6, У којој су пјесме јуначке најстарије и средњијех времена

526.

се

Догнаше је на Церово равно,

И двадест им глава посјекоше. На томе се боју раздвојише,

Па удари снијег са сјевера,

Већ се војске бити не могоше, Књав се маче на Чево крваво, Али Турци гори Планиници,

Но сад слушај, драги побратиме ! Што се, брате, од војводе случи, Од Јакова, змаја плаховита: Грахово му Турци опалише,

И Јаков се затвори у кулу

А са Живком, братом од матере, И с витезом Поповићем Вуком, Боја бију за петнаест дана,

А шњим бјеху четрдест момаках,

Дервиш паша с петнавст хиљадах.

Ту су многи Турци изгинули, Бију кулу топом и лубардом, Ма му б'јелу не сломише кулу, Но је брани војвода Јакове

(Су његове четрдест момаках, Како бјеше Србин од старине; Ма се многи Турци покренуше, Довукоше сламу и сијено,

Око куле ноћно навалише,

Те велику сламу принијеше, Па у сламу ватру утурише, Па се пуста запалила кула,

И још Јаков кулу не пуштаје, Док се пуста кула обалила, Па ускочи Јаков у пећину,

1850

1855

1860

1865

1875