Српске народне пјесме. Књ. 6, У којој су пјесме јуначке најстарије и средњијех времена

Зи на Опалише двадесет топовах, Намах паде педесет војниках, "Већ мртвога и рањеног друга; Ма орђија за то и не мари, Но с гавраном Турке погавио. Кад виђеше млади витезови Шта учини Петровића Ђуро, У свакога пуца срце живо, Па једанак на Турке уд'"рише, И прве им шанце освојиште, Увеше им цареве лубарде И кумпаре, које ватру пале; Побјегоше уз Румију Турци, Оставише царева сестрића, Те му Срби посјекоше главу; Ту погибе петнаест стотинах, Све турскога избрана војника, И хиљаду бјеше рањенога; Оставише цареве лубарде, Остадоше триста чадорова; А утече Барски Селим беже, А шњим бјеше Марко капетане, Па орђија мејдан задобио. А сад да ти за Омера кажем, Послушај ме, мој мили брајане! Омер паша цареви већиле, Осман паша са Скадра бијела ИМ његова љута Арбанија, Они с мјеста заметнуше кавгу, Кад дођоше СОпужу крвавоме, И на лаже Куче преварише, Куче равне и племе Пинере,

1980

1985

1990

1995

2000

2005