Српске народне пјесме. Књ. 6, У којој су пјесме јуначке најстарије и средњијех времена

Та Обуче им рухо Црногорско, Да их клети не познаду Турци, И још узе двадесет момаках, Витезовах од Боке Латинске, Харамбашу од Новога Мата И његову дружину осталу, Па пођоше уз Которске стране, Пред њима је Мартиновић Саво. А кад долше на Његуше равне, Ту их тамна ноћца пристигнула, Па пођоше Петровића кули, У Ђорђијној кули починуше. А у кулу нико ниђе нема До све жене и ђеца нејака, Петровићи војском упраљаху, Машана су ране допануле, А Машана брата Ђорђијева, Па ми рањен лежи на Цетиње, Лубарда му ногу саломила, Кад освоји града Жабљачкога, Е имаху посла на све стране. А ту мајку Борђијеву наша И његове двије снахе миле, Лијеп су му конак начинили, Ма ЂБорђија спати не могаше С његовијем капетан-Лужаном, Но се сву ноћ Савом разговара, И шета се тамо п овамо, Куцају се сабљам' у барчаке, А не могу јутро дочекати, Е су жељни с Турком боја бити. Отолен су рано подранили,

2265

2210

2215

2280

2290