Српске народне пјесме. Књ. 6, У којој су пјесме јуначке најстарије и средњијех времена

540 И дођоше на Чево крваво,

И нађоше евијетлога књаз

И његове рабре Црногорце.

Кад га виђе Петровићу књаже, Већ витеза Бура џенерала

И раброга капетан-Лужана, Добро се је књаже зачудио, Руке шире, у лица се љубе, Питаше се за мир и за здравље, Па 'Борђији вели пенералу:

» О 'Борђија, за Бога једнога! „Које су те донијеле виле

» У у наше горе камените 7“ Борђија му право кажеваше, Како га је царе оправио.

То је књазу врло мило било,

Па ми књаже војску уређива

А како ће удррити на Турке

И витешке крвавити руке.

Вели тако Петровићу књаже: ује ли мајка родила јунака

„И Српкиња пасом опасала, ујуначкијем млјеком одгојила, „Ко би преша Зету валовиту „И Сушицу, украј Зете ладне, „Ко би поша проз цареву војску „Једну тамну ноћцу брез мјесеца, „да пронесе књиге шаровите, „И да пође кули на Завали, „На Завали Пилетића кули, „ле су нас гласи допанули, „Пилетић се кули затворио,

2295

2300

2305

2310

О [о] Хо о