Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

147 У Трпјесту мјесту питомоме, Процвјетала, лијепо развила

У дворове Квекића Јована;

То не била румена ружица,

Но. Даринка на гласу ђевојка, Баш Даринка шћерца Јованова: Што је земље турске и латинске И Србије земље изабране, Друге нема ча четири стране, Господскога стаса и погледа, Друге нема ни на гору виле. Прогласи се цура на све стране, Јовану су просци досадили: Просаху је с мора капетани

И богати графи изабрани, Кесарови славни ђенерали, Свакоме је цура зафалила,

Џак ничије даре не примаше. Јовану се бјеше досадило,

Јер велико благо потрошио, Примајући просце на дворове, Јован своју шћерцу дозиваше, Шћерцу кара, пак је разговара: » О Дариако; румена ружице ! „ја сам моје благо потрошио, „Све потроших благо и имање, „ји не нађе за те вјереника,

» А мене је блага нестануло, »Но се удај, моја шћери драга, »Сад ти бирај, којега ти драго, АЛ ти драго с мора капетана, „Али узми графа изабрана,

10“