Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена
„јр доиста вама мило није,
„Наша, радост и српско весеље.“
И одоше свати планинама, Када дбше низ Крстац планину, Пак сађоше на брдо зелено, Праћиште се по имену зваше, На погледу мора и Котора,
Ту велику ватру оборише, Није шала хиљада сватова, Потресе се гора и планина
И та брда око мора слана. Отолен се свати окренуше, Окренуше низ которске стране, Пред њима је Буро барјактаре, А за њим су у реду сватови, Насред њих је Шогоје сердаре. Кад сватови чуше са вапора, Међу њима госпођа Даринка, И виђеше браћу Црногорце, Ал' Даринка дофати дурбина, Обрати га на которске стране,
Пак на дурбин свате прегледала,
Пак овако цура бесједила:
» О) за Бога, мој мили ђевере! ује ли оно кита и сватови“ А Мирко јој тако бесједио:
» Оно јесу наши Црногорци.“ Ал' га опет питаше ђевојка: „О за Бога, мој мили ђевере ! „Ко је оно на коња гаврана, „Тер ми носи свилена барјака, „Тер га алај барјак оклопио,
995
1000
1005
1010:
1015
1020
1026