Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена
179
„Оклопио њега и гаврана » Од врх главе до зелене траве,
„На барјак му грије сјајно сунце #“
Ал' говори Петровићу Мирко: 1030 „Чујеш ли ме, моја снахо драга !
„То је витез Мартиновић Ђуро.“
Опет пита. лијепа ђевојка:
„Ко је оно, мој мили ђевере,
„ере с Ђуром иде у пореду 1035 „На његова великога ждраља,
„Црна брка, ока крвавога 7“ —
„Оно ти је Петре Вукотићу.“
Ал' га опет питатше ђевојка:
»О ђевере, Петровићу Мирко! 1040 „Кој су оно седам соколова,
„Под њима су коњи доратасти „Једнакога стаса и подраста,
„Једнакога руха п оружђа г“
Пак овако Мпрко одговара: 1045 » Оно су ти седам сенатора,
„Све војводе п наши сердари.“
Сви сватови пред Котором дбше,
Сусрете их с града капетане,
И шњим бјеше господа которска. 1050 Сви сватови у град уљегоше,
И дивно им конак сигурају,
По двојицу п по четворицу,
По петињу и по десетињу.
Ал' да видиш свијетлога књаза ! 1055 Он дозива Пера капетана,
Петровића капетана Пера,
Одвоји му избране сватове,