Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

179

„Оклопио њега и гаврана » Од врх главе до зелене траве,

„На барјак му грије сјајно сунце #“

Ал' говори Петровићу Мирко: 1030 „Чујеш ли ме, моја снахо драга !

„То је витез Мартиновић Ђуро.“

Опет пита. лијепа ђевојка:

„Ко је оно, мој мили ђевере,

„ере с Ђуром иде у пореду 1035 „На његова великога ждраља,

„Црна брка, ока крвавога 7“ —

„Оно ти је Петре Вукотићу.“

Ал' га опет питатше ђевојка:

»О ђевере, Петровићу Мирко! 1040 „Кој су оно седам соколова,

„Под њима су коњи доратасти „Једнакога стаса и подраста,

„Једнакога руха п оружђа г“

Пак овако Мпрко одговара: 1045 » Оно су ти седам сенатора,

„Све војводе п наши сердари.“

Сви сватови пред Котором дбше,

Сусрете их с града капетане,

И шњим бјеше господа которска. 1050 Сви сватови у град уљегоше,

И дивно им конак сигурају,

По двојицу п по четворицу,

По петињу и по десетињу.

Ал' да видиш свијетлога књаза ! 1055 Он дозива Пера капетана,

Петровића капетана Пера,

Одвоји му избране сватове,