Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

9 „Јер се више бранит не можемо „Од витеза Петровића књаза.“ Књигу сврши, даде татарину. Када цару ситна књига дође, И кад виђе, што му она пише, Цар срдито на ноге скочио: „Авах, рече, ђиди каурина ! „Бе је каур уста на оружје, „Да отимје земље и градове.“ Па ми Омер-пашу дозиваше: „Омер-палпо, све моје уздање! „Ево мене ситна књига дође » Од Османа, мојега везира, „Испод тврда града Жабљачкога „На Данила Петровића књаза, „да је Црном Гором ударио „И Жабљака града освојио, »да ми Турци у невољи цмиле; „Но на ноге, моја вјерна слуго! »дДижи војске стотину хиљадах,

„Хајде с војском ломној Гори Црној

„Па витеза Петровића књаза, „На његове мрке Црногорце, „Дали редом села и вароши, „'Кенско роби, а мушко сијеци, „Док изидеш на поље Цетиње, „Погуби ми Петровића књаза, „Ал погуби, ал' доведи жива, „Освети ме, моја вјерна слуго! » Од хајдука Петровића књаза „И његове куће Петровића, „Која влада малом Гором Црном,

250

255

260

265

2175