Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

5) Те он нави топа великога, Дивно топа царевога гађе, Топа сломи, а поби тобџије. Када Турци то чудо виђеше, Од топа се страшно препадоше, Осман-паши иду под шатором: „Аман пашо, драги господаре ! „Ми се више држал' не можемо » Од књажева топа великога, „Ваља редом куле и чардаке, » А сад развби топа царевога.“ Тужан паша кад је разумио, За браду се руком доватио, Па довати перо и хартију, Тужан паша ситну књигу пише У Стамболу граду бијеломе На рукама цара честитога: „ Султан-царе, драги господаре! „Ал не чујеш, ал хабера немаш, „Да је Црна Гора устанула » И пред њоме Петровићу књаже, „ Узе нама града Жабљачкога. »Кунем ти се, мој царе честити ! АКО Жабљак оставимо града, „Остављамо Зету земљу равну » ПИ све Блато до Скадра бијела;

»Но ти шиљи од Стамбола војску,

„Да се браниш змаја огњенога, „Којино ти вади очи црне;

» Ако војску ти послати нећеш, „Неће тебе Зета останути, „Нит у Зету три бијела града,

220)

225

230

235

240