Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

200

Кад се ситне књиге растурише Од Ријеке до Чева крвава, Војводама на руке падоше. Кад војводе књиге разгледаше, Војводе се на ноге дигоше, Поздравише редом капетане, Капетани редом стотинаше, Стотинаши момчад барјактаре, Барјактари ђецу десечаре, Десечари сву осталу војску, Да се брже дижу на оружје, Ударише на Грахово Турци. Кад то чуше млади Црногорци, Заповијед књаза свијетлога, Сви радосно на ноге скочише, Припасаше свијетло оружје ; Тад скочише момчад барјактари, Тер развише свилене барјаке, ћапетани војску окренуше, Пред њима су српске војеводе, Који желе војеват с Турцима, На Грахово мегдан дијелити, Јер су, брате, љути Црногорци, Јер им бјеше жалост останула, Кад је Омер паша ударао;

Ђе утече здраво и весело.

Ал' војводе устављају војску, Причекују војеводу Мирка. Мало било, много не трајало, Ево, брате, Ријечке нахије, Има војске дванаест стотина, Али, брате, огња жестокога,

410

— сл

49()

[055 о ст

у (Је) сл

44)