Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

А четврту војску оставио, Оставио себе војевода,

И са војском три српске војводе И четвртог Паја капетана,

Да шњим иде у Орљу планину. Каде Мирко сву војску разреди, Тад војвода међу војском стаде, И сву онда слободити поче,

И слово им бодрости давати: „Црногорци, моја браћо драга! „Ево на нас Отмановић-цара

„И његова војска силновита, „Сада треба да дух ободримо „И на Турке сутра ударимо, уда ми турску силу раскрхамо, „Нека знаду све те бановине, уда су кадри млади Црногорци „На милитар царски ударити

„И с пушкама посрамит' лубарде, „0 ножевима пушке бајунете; „И јошт, браћо, да се споменете,

„Што сте страшни завјет учинили, „Пред нашијем књазом и кнегињом,

уда нећете жалит' умријети

„За свог књаза и за отачаство.“ Кад војвода све слово изусти, У војску се учини знамење, Ударише свирке и мужике, Барјактари барјаке развише,

А. војводе војску окренуше. Боже драги, на свему ти фала. Дивно ли их бјеше погледати,

545

550

560