Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

„Да изведе моју силну војску, „Лале моје, на Херцеговину, „Да понови цареве границе, „Да начини тридес паланака, „Да ми рају подајничку врне, „Па отоле војску да обрне, „Да удари на Карадаглију. „Дрну Гору ватром да опали, „ А седмеро Брда подарачи,

„Да јењише Џетровића књаза, „Црној Гори име пређедемо, „јењи-шеер да је назовемо, „Тада бисмо царовали с миром, „И за дуго царство придржали. „Валај билај и тако ми дина! „Дао би му шћерцу за љубовцу „И сувише мохур од Стамбола, „Био би ми мохур саибија, „Првог лале бит у мени неће.“ Кад је царев диван равумио, Сви су Турци ником поникнули, У господки диван погледали За три сата и седам декика, Не нађе се бега ни везира,

Да бесједи с царом на дивану, Већ подоцкан Ђино паша стари Мефлећета града Међедина,

Он овако бесједи султану: „Султан-царе, драги патишафу! » Дај ти мени војску регулану, „Силне војске дванаес хиљада, „Пегулане војске изабране,