Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

Стаде цика танкијех пушака, 605 Стоји писка ножа и сабаља,

Стоји бупа сјајнијех мушкета, Загрмљеше обоји топови,

Земља јечи, ведро небо звечи,

Вас Граховац тама попанула, 610 Провре црна крвца под чадорје.

Кад се нашли на невољи Турци, Побјегоше бијелу Клобуку,

Повезоше цареве топове,

Понијеше санџак барјак царски, 615 Ма не даду храбри Црногорци.

Ма то виђе Петровићу Мирко,

Он у Турке коња нагоњаше,

Од бедре му сабља сијеваше,

Те сијече на буљуке Турке, 620 Док пос'јече седамнаес бега,

Све господе од Стамбола града,

Те освети силан попа Ђура.

А то виђе Петре Вукотићу,

Он завика Јован-капетана: 625 „Знаш, Јоване, то је јучер било,

„На Омутић међу војводама

„Ми смо Богу емил учинили,

„Да отмемо барјак и топове,

„ Утекоше из табора Турци. 630 „Понијеше барјак и топове,

» Оставише табор и чадорје.“

Па у Турке загон учинио,

Од бедре му сабља сијеваше,

Те сијече Турке на буљуке. 635 Кад удари Петре Вукотићу,