Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

28

Па крваво село оставише, Јер се више држал' не могоше, Но га огњем Турци изгореше, Изгореше, па се посилише,

Ђе добише Брцку кључаницу, Па ми тада сву силу дигоше, Ударише уз Бјелопавлиће. Бјелопавлић силу дочекао,

Те се уби боја жестокога, Туреку силу пољем поломио, Пред њима је Ђикнићу Стефане, Добар јунак, да бољега нема, Али му је лоша срећа била, Јер га луда памет занијела, Предаде се цареву везиру,

И шњиме се многи предадоше. Зато своја два сина изгуби

За невјерност, што је учинио.

Потом везир на дребаник дође,

Ту је с војском тамбор учинио, И ту паша војску располаже, Како треба војску уредити

И на Црну Гору ударити.

Међу тијем Петровићу књаже Уређује младе Црногорце,

Како треба дочекати војску

И бранити Црну Гору малу, Да преко ње не прегазе Турци: Он Црмницу с војском утврдио, Да од југа не проломе Турци, А остави Цеклињане младе,

Да чувају Блато од Жабљака,

700

7105

710

7115

7120

785