Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

Да овдола не ударе Турци;

У Љешанску нахију крваву,

У њу посла ајутанта свога

По имену Вуковић-Данила,

Да повдрави српске поглавице, Да чекају љуту Арбанију;

А војводу Ива Радоњића

Посла њега пољу Трешњевоме, Да Ждријело за Млаћево чува, Да не продру од запада Турци; А сам пође Чеву крвавоме,

С књазом пође војске три хиљаде, Да он чека мушир-Омер-пашу У Загарач селу крвавоме,

Ђено поља ни ширпне нема,

Ту мишљаше дочекал' везира

И јуначки мегдан дијелити. Кад је Омер паша разумио

За Данила Петровића књаза, За његове младе Црногорце,

Да га чека насред друма пута, То везиру мило било није,

А другога пута не имаше,

Јер знаваше шта су Црногорци, Не смијаше војску подигнути, На Данила књаза ударити,

Но ми другу пропустио војску, Не би л' ђегођ с краја проломили, Ал' не дају млади Црногорци, Но се кољу како мрки вуци, Бране себе и слободу драгу, Да ми своје не покоре старе,

730

со ст

740

от со

ст ст