Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

зе

Треснуше се Острошке планине

И велико брдо Дурмитора,

Које бјеше на крај од Дробњака,

Јечи равна сва Херцеговина

И пространа земља Арбанија 660 Чак до Шаре високе планине,

Кад изнова књаза поставише,

Дају Срби вољу за невољу,

А љевше им живо срце знаде.

ЈАЈЕ

Везир скадарски, Хасан Хот, Аскер мудијер царски, Авдулај бег вуцињски, Сулејман бег барски, Хасника хопки и многа господа турска у бобу на СОкадру код везира, прекрстили ноге, наслонили се на јастуке, сједе на. серпаде обично, запалили симсије и напалили чибуке. Везир скадарски пуши ергелу, тутум турски, пушта на оба брка и на нос, сва му се брада у дим замаглпла, са свим се Турци урајетили, присркују филџанима каву без шећера; чује се велика јека и грмљавина са, сје-

верне стране.

Везир скадарски.

Чујете ли и опажате ли ону грмљавину и тутњавину 2 међер неђе велика и срашна киша находи.

Асан Хот.

Каква киша, честити везире! 665 А облака ни на мору нема, Но ће оно нешто друго бити!