Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена
зе
Треснуше се Острошке планине
И велико брдо Дурмитора,
Које бјеше на крај од Дробњака,
Јечи равна сва Херцеговина
И пространа земља Арбанија 660 Чак до Шаре високе планине,
Кад изнова књаза поставише,
Дају Срби вољу за невољу,
А љевше им живо срце знаде.
ЈАЈЕ
Везир скадарски, Хасан Хот, Аскер мудијер царски, Авдулај бег вуцињски, Сулејман бег барски, Хасника хопки и многа господа турска у бобу на СОкадру код везира, прекрстили ноге, наслонили се на јастуке, сједе на. серпаде обично, запалили симсије и напалили чибуке. Везир скадарски пуши ергелу, тутум турски, пушта на оба брка и на нос, сва му се брада у дим замаглпла, са свим се Турци урајетили, присркују филџанима каву без шећера; чује се велика јека и грмљавина са, сје-
верне стране.
Везир скадарски.
Чујете ли и опажате ли ону грмљавину и тутњавину 2 међер неђе велика и срашна киша находи.
Асан Хот.
Каква киша, честити везире! 665 А облака ни на мору нема, Но ће оно нешто друго бити!