Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

Мудијер аскер.

Штоно јечи, какви су вјетрови Страшно јечи, ка да су громови.

Арслан бег Мутшовић. Оно јечи некаква вјетрина, 955 Завире се у 'ве наше горе, А наша су брда окићена, Пуна брда јела и боровах, Пуна смрче и други древади, Па ко није овде навикнуо, 960 Кад зајече све наше планине, Од јеке би страву заузео, Боље јече горе него море, Страшнија је јека од планине, Но што море бије у брегове. 965

ЛАмајлија Веризовић.

Прислушкује, од куд вјетар дува, и помолио на пенџер главу, пак сједе опет на серпаду.

Овђен вјетра никакова нема,

Свијећа се не би утулпла,

А облака на планину нема,

Но је јека од те Горе Црне,

И долази преко Планинице: 970 И оно ће бити нешто друго,

Дим се црни вије под небеса,

И сву Црну Гору прекрилио,

Духар дрхти, а град ни се тресе, Некаква ме сумја подузела, — 975 Све се судим, што ће оно бити.