Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

И на Босну мрко погледалше, Кундураше право до Србије, И сматраше земљу Арбанију До Једрене насред Румелије.

Гано Љуца.

Остави се, с града капетане, Ти си нешта из дубље почео, Ја дубоко не знам мудроватп, Нити плачем Босну валовиту, Ни пространу земљу Арбанију, Но се тужим за моју невољу. Књаз први ми одузе Луково, И узе ми хиљаду оваца

И стотину коњах и говедих, Не остаде ништа до камена, Но ми седам остави овацах,

И оне су у Србина биле,

И остаде крава кесимача,

И она је у Србина била,

То доћерах граду Никшићкоме, То је моје стање и живљење, И сад пасам краву за узицу, И још моје све седам овацах, Иза мога вељег хагалука;

Џа још могах муку преносити, А не плачем земље ни државе, Но кажујем моју жалост тужну. Старинска је прича останула, Како ту су ухор откинули,

Без ухора могаше живјети,

1045

1050

1055

1060

1065

1070