Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

Гано Љуца.

Лијепе ми и вјере и дина, Кад би смио, п љешше би знао, И вишу ви бруку показао.

Мудијер аскер бјежи својим синовцем и слугама, не може подносити

грају Турака никшићкијех. Одлази у своју одају.

Арслан бег никшићки.

Дедер, Гано, још не развесели, 1130 Овђен царског мудијера нема,

Јер ме она ријеч претовари,

Кад би смио, е би угодио,

Па то више чекати не могу.

Ганмо Љуца.

Овђен могу зборит', капетане ! 1135 Кад царскога мудијера нема. Ми никшићки Турци што смо овђе Међу нама слободна је тајна. Видите лп, наша браћо Турци! Чемерне ли дане дочекагмо, 1140) Како су не стиснули каури, Да се дигну наши Турци стари, Да кауре виде у Рудине И у Џупу и још на Луково, Што би наши стари говорили !; 1145 Са свијем се бише помамили. А нијесмо ни ми томе криви, 25"