Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

388

миље

И сад има грађана јунака,

Ми нијесмо гори од старијех,

Но је нешто од Бога суђено,

Те каури Турке сатријеше, Амајлија Веризовић.

Са свијем си, Гано, угодио,

Да (нама) ] то Божја осудбина,

Правда, боја до неба је дошла,

Судба божја каурска невоља,

Да л' не знате, Турци браћо моја !

Што је било у прва времена Великога, царства Немањића, Немањића и Гребљановића!

И њиове славне грађевине,

Сви градови у Босну поносну

И пространу земљу Арбанију

И све цркве и сви манастири, То су славне грађе Немањића, Њемањића и Гребљановића, Лазареве и Деспотовића,

Па су данас турске коњушнице. Каурске су суве дотужеле

И самоме Богу досадиле,

Па још вам ћу ја, Турци, казати, У мене су књиге од каура, Стари су ни сви каури били, Ови смо били Срби православни, Но кад удри Мурат на Лазара, Главом плати, освоји му царство И одузе земљу Лазареву,

Па се наши стари истурчише,

2

1150

1155

1160

1165

1170

1175