Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена
388
миље
И сад има грађана јунака,
Ми нијесмо гори од старијех,
Но је нешто од Бога суђено,
Те каури Турке сатријеше, Амајлија Веризовић.
Са свијем си, Гано, угодио,
Да (нама) ] то Божја осудбина,
Правда, боја до неба је дошла,
Судба божја каурска невоља,
Да л' не знате, Турци браћо моја !
Што је било у прва времена Великога, царства Немањића, Немањића и Гребљановића!
И њиове славне грађевине,
Сви градови у Босну поносну
И пространу земљу Арбанију
И све цркве и сви манастири, То су славне грађе Немањића, Њемањића и Гребљановића, Лазареве и Деспотовића,
Па су данас турске коњушнице. Каурске су суве дотужеле
И самоме Богу досадиле,
Па још вам ћу ја, Турци, казати, У мене су књиге од каура, Стари су ни сви каури били, Ови смо били Срби православни, Но кад удри Мурат на Лазара, Главом плати, освоји му царство И одузе земљу Лазареву,
Па се наши стари истурчише,
2
1150
1155
1160
1165
1170
1175