Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

И сад би ме страва заузела,

И пољубих несретњега, свеца Па и друго стадох полавити, Да на ћабу приступим Сурули, И окренух уз једну вршину, На врх врха једна развалина,

И ту бјеше једна јамурина,

Са дно врха посах кам у руку, Да дарујем нашега Сурулу,

Ка сви Турци што га даривају, Камен бацих у ту јамурину,

А ту нађох оџе од закона,

К њима ступих и поклоних им се, Па обично мене прихватише, Како пише у нашем ћитапу,

А ја клекнух на оба кољена, Поред мене чалму поставише,

А капом ми очи затворише, Молим Бога три бијела дана, Када трећи око подне дође, Пров капицу видијех грдило, Нешто црно из јаме искочи, Као пашче су четири ноге, Бјеше пашче, и већ ништа друго, Диже ногу, попиша ми чалму, Па утече опет у јамину,

Тад сви оџе рукам' запљаскаше, И рекоше да сам Турчин прави, Сурула је к теби долазио.

И послушај, добар Аџајлијо, Доисто ми можеш вјеровати, Ного немој тамо путовати,

1385

1390

1395

1400

1405