Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

на Да ја имах блага и имања, И да могу до те ћабе доћи Са мојијем новцем и бешлуком. Бјех се једном на бабу спремио, Са свачим се баш бјех сигурао, Почех питал" оџу никшићкога. Који бјеше на ћабу одио И видио свеца Мухамеда, Како му је путовање било. Мене оџа на вјеру показа: Остави се, болан Аџајлијо, Од таквога пута несретњега, А ту свеца нема никаквога, Но кад дођох нашем Мухамеду, Најстарије нађох инџијеле, Поклоних си, па ме прихватише, Свезаше ми очи обадвије, Препадох се, што оће да раде, Вођаху ме за обије руке, Пак загавих у глиб до кољена,

Мен' код свеца нашег приведоше,

Са капом ми очи затворише, Срећа моја, капа офечала,

(С капе бјеше кита опанула, Штупље бјеше, ђе кита стојаше, Те кроз капу виђех Мухамеда. И слушај ме, добар Апџајлијо, Кад ту бруку виђех и грдило, Сад би ми се косе насршиле, Ал' ето ти једна људурина, Црњаше се као и паклина, Насршене косе ка ђаволу,

1355

1360

1365

1370

1375

1380