Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена
400
И на нас се бјеше расрдио,
На нас пушти студено камење,
Среће моје, те ме не утуче.
Мислим зато да ме оставио, 1490 Јер тубарим, да се покаурим.
Ма и Харап паша говораше,
Кад његове очи испадоше,
Жеељно ћаше љубит' Василију,
И ћаше се он покаурити, 1495 Да му ћаше очи повратити,
У првину паша пријећаше,
Голу бјеше сабљу извадио,
И збораше у око Турцима,
Да ће паша посјећ' Василију, 1500 Ма га добро справи Василија,
Да не види сабљу повадити,
Да пос'јече старог Василију.
Арслан бег.
Чудно ли не, Гано, разговори,
А нека те, вода ти станула, 1505 Сви ђаволи, што су из свијета,
Твоме би се збору насмијали,
А некали ми ођен који смо.
Турци у смијех и у грају. Попадоше од смијеха.
Гано Љуца.
Ви се ка' да Турци подругате
Бал ономе мојем говору, | 1510 Мислите ли, Бога ви одиста !
Да ја лажем, што ви покаживам,