Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

400

И на нас се бјеше расрдио,

На нас пушти студено камење,

Среће моје, те ме не утуче.

Мислим зато да ме оставио, 1490 Јер тубарим, да се покаурим.

Ма и Харап паша говораше,

Кад његове очи испадоше,

Жеељно ћаше љубит' Василију,

И ћаше се он покаурити, 1495 Да му ћаше очи повратити,

У првину паша пријећаше,

Голу бјеше сабљу извадио,

И збораше у око Турцима,

Да ће паша посјећ' Василију, 1500 Ма га добро справи Василија,

Да не види сабљу повадити,

Да пос'јече старог Василију.

Арслан бег.

Чудно ли не, Гано, разговори,

А нека те, вода ти станула, 1505 Сви ђаволи, што су из свијета,

Твоме би се збору насмијали,

А некали ми ођен који смо.

Турци у смијех и у грају. Попадоше од смијеха.

Гано Љуца.

Ви се ка' да Турци подругате

Бал ономе мојем говору, | 1510 Мислите ли, Бога ви одиста !

Да ја лажем, што ви покаживам,