Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена
6 Па Бог знаде, и свршити ћаше. Он сматраше Босну до Србије, Арбанију до сред Румелије, Косово ми често помињаше И његова српскога Лазара, Кунем ти се вјером и ћитапом, Да он приђе главом не погибе, Триста брука оградити ћаше.
Па и Стамбол сигур бит не ћаше,
Како бјеше раширио крила, Како Србе бјеше узбунио! Моје среће, сад сам починуо, И сад сам се рајет учинио. Вељи везир. Какав рајет, и каква несрећа ! И несретно такво почивало! То ће наше почивало бити, Као што је било за Русију, Кад умрије каурски Никола, Руси другог цара поставише, Александра Николина сина; Нама није шире ного уже, Тако могу ставит' Црногорци Већ другога међу њима књаза, А ти знадеш, честити султане, Није књаштво у једнога чојка,
Но је књаштво у сложну државу, Тако царство, тако и краљевство.
Цар.
днам, везиру, моја десна руко!
Да је тако парство и краљевство,
1605
1610
1615
1620
1625
1630