Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

410 _

Кад сам прије тамо с војском био И на тога књаза ударио, Нијесмо му ни рат објавили, Но кријући на њег ударисмо Су четири стране изненада,

Сто хиљада ту бјеше војника, Што оправи са мном из Стамбола, Собом узех равну Румелију, Узгред узех шњоме Арбанију, Пак и Босну и Ерцеговину : Бјеше друге војске сто хиљада Изван твога плаћена солдата, Први данак на Божић каурски Ударисмо, а тадер су пјани, Пак најпрви данак кад удрисмо, Неколико земље сподобисмо, Сутра данак опет започесмо Бојак бити вазда без престанка, И чуј мене, мој честити царе! Не дадоше напријед ступити, Но дочека она проклетија,

Они нашу силу рапшћераше, Бисмо боја пуно шест неђеља, Сасвијем не бјеху опколили, Доиста не освојити ћаху,

Пак и мене жива уфатити, Срећа моја, мој честити царе! Јер ђенерал од Русије дође, Међу нама вјеру уфатио,

_ Тадер сам им паса испод сабље, Ма ћу одит', ако доћи нећу.

1730

1735

1740

1745

1750

1755