Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

Деде Омере, а ти прије тако не вељаше, да је стравично, када сам те прије на њи шиљао, ного се ти, Омере, и зафали на дивану пред свом мојом господом, да ћеш је у осам дана сву поразити и још тога кљаза жива уфатити, међер, Омере, ти мњадиваше, е је лако то придобити, као оно, што би вјером превратио, а наравно су и други вјеру превраћали, па наравно њихов поглавар Максим Шван-бегов син Црнојевић, па није ни он сам, него пуно браће њихове, које потурчисмо, да ту проклетију освојимо, па ништа не урадише, но заћераше Максима у дно Арбаније у Бушат, а ону другу њихову браћу све потукоше. па икакве послије су се силе на њу изломиле, па не мога ни један цар тому врагу краја доћи: ти, Омере,

сасвијем се зафали, ваља да извршиш.

Омер пала.

Оћу, царе, а није ме воља, 1760 Зафалик се тебе на дивану,

Ема сам се грдно преварио,

Ја мњадивак, мој честити царе!

Да ни они нијесу крилати,

Него да су ка остала војска, 1765 Кад ја виђо ту несретну војску, Пролијећу, ка да су крилати,

Све те бију, окле се не надат.

Цар.

Једнако ти, Омер-паша, бива,

Ваља твоју ријеч да испуниш, 1770 Џа ако ћеш и изгубит“ главу,

Преварио, ал' не преварио, |

Другојаче бити ти не може.