Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

496

Лете тице гором и планином, Сву крајину брже прелећеше, И не шћеше нигђе починути, Док не дбше Скадру бијеломе До дворова хотскога војводе, Ту се тице вију и окрећу

Пол' сахата тамо и овамо,

Док на кули оба починуте.

Од двора их нико не видио,

Но подоцкан Асанова љуба Сврх пенџера од бијеле куле Тек је тице була сагледала, Хитро ти је на двор излазила, Џрихватила дрвље и камење,

И одгони два црна гаврана. Вране прни, па се надраг врни, И почини на бијелу кулу.

Чудо оно кад була угледа, Своме се је јаду досјетила,

Те бачила дрвље и камење,

А поче се с њима разговарал“, И овако њима проговарат':

» А“ за Бога, два голића врана, „Одакле сте јутрос доранили, „Те сте тако трудне и уморнег „Познаје се по вашијем крил ма, „По вашијем крилма и ногама, „Да сте негђе с крваве пољане. „Но за Бога, и за ћитап свети! »Да ве није срећа донијела,

„Са границе из села Крњице, уднате ли ми какве казат гласе