Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

--_оЕ Пушке пучу, а халуге јечу, Срби вичу: за вјеру хришћанску, За поштење у слободу нашу; Турци вичу свеца Мухамеда, ИП Халила његова посинка. Ту се бише много и за много, Побратиме, четири сахата, Још се не зна чиј' ће бити мегдан, Јер Турака истина више је, Али Срби узмакнут не хоће, Но се храбро п витешки бране. Боже драги, чуда великога ! Пушка пуца, све од боја јечи, Са бродовах грмљаху топови, Кроз планине јечаху одзиви. Ал' да видиш српскога витеза По имену Срдановић-Ђука, Капетана од артиљерије, Ђе намјести топа зеленога, Стаде стрељал' по Блату ђемије, И одгонит' од крваве Луке. У љутоме том боју крваву Добар витез на ноге скочио По имену ора попе Саво, Стотинаш је од гарде књажеве. Викну попе из грла бијела: „Ко ј] од гарде свијетлога књаза, „Ради вјере и крста часнога, „На очиглед њима да удримо, „Па што коме Бог и срећа даде.“ Ријеч рече, шанац оставио, Пут Турака јуриш учинио

952

560

565

570

575

580