Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

515

„Ни ме чекај, нити ми се надај.“ Таде Петар Раду говораше: „Чујеш, Раде, од крајине крило, „Ако здраво до Цетиња сађем, „Молићу се на Цетињу књазу, Вишу ће ти примакнути плату.“ Да виш Рада родила га мајка, Ето њега ноћно низ планину. Кад до Гацка широкога дође Све су поље коњи притиснули, Који гоне војничку контраду, Све на њима рана и џебана, Кириџије јеглен заметнуле: Савијајте коње на ливаде,

Е нам сјутра ваља уранити,

На крваву Дугу поитати,

Е је турска погладњела војска. А то Раде и слуша и гледа, Милије му од свијета било,

Па ето га натраг уз планину. „Љуто му је додијала жеђа,

До бунара воде долазио.

Ту находи Бока и Јована,

Све им што је и како је каже. То Јовану врло мило било.

И још њима Раде говораше:

„ Сјед'те, браћо, код воде бунара, „Док до Петра војеводе пођем, „Докле сване, довешћу ви војску, „На Ништице да им ударимо.“ У Стозима у ордију дође

Под чадором Петра Вукотића,

29»

280

285

290

295

300