Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

Ро „Стан, Омере, крста издајице, „ји ако си образ оцрнио, „Баш нијеси сада угодио, „Но ће многе закукати мајке, „Док сподобиш наше Херцеговце.“ Заметну се кавга на све стране. О'јеку Срби из бусије Турке, О'јеку Турке који више може, Бога моле да им припоможе. Драги Боже, чуда великога ! Ђе се боре Србах шест хиљада Са турскијех шездесет хиљада Око равна Хаса и Гусиња, Око Тара и Пиве крваве, И широка поља Гатачкога, И равнога поља Невесиња, По Рудина и по Корјенићах, По Зубаца и по Крушевица, И Требиња бијелога града. Отрашна борба бјеше на све стране, Ратоваше по године дана, Кад не бјеше доба, ни земана, Од Митрова јесењега дана До првога од прољећа Марча. Тешку жалост Срби дочекаше, Е им помоћ: нико не хоћаше; Књаз хоћаше, али не смијаше, Под кријући шиље Црногорце, Да му бране браћу Херцеговце. Ах жалости да је виђет' коме, Какав Турци зулум оградише, Све бијеле цркве разорише,

560

565

575

580