Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

И на Гацко поље долазио.

(узе рони, књигу направио,

Па је посла у граду Мостару

А на руке Омеру сердару,

Како му је било на медану. Кад Омеру гласи допадоше,

До три му се јада којасише: Тешка жалост од Дуге крваве, Друга жалост пале Хусеина, Трећа жалост од села Крњицах. Омржну му се језик у вилицам', Пак жалосне сузе просипаше, А рукама браду скубијаше,

И жалосно Омер изговара,

Што ће радит' од живота свога.

Омер крену из града Мостара, Докле дође мору на обалу,

А отолен Скадру на Бојану, Пак жалосну књигу направио, И султана цара поздравио, Како му је с књазом ратоваље. Азис царе књигу проучио,

И од ње се тешко узмучио. Браду скубе, по глави се туче, СОрдито је царе устануо,

Па на троје Ферман отправио, У Азију и земљу Африку,

И широку земљу Надолију: „Ко је Турчин и турског имена, „И кога је була породила,

„Ко вјерује свеца Мухамеда, „Нека хита у Стамболу моме,

915

920)

925

990

835

340)