Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

Ивлијећу сиви соколови Огњеније крила до рамена,

Па све младе прже Граовљане;

Док из воде загрмљеше муње, Разагнаше на четири стране А побјеже Јаков на дорату Уз Руштицу ) зелену планину, А за њиме сва остала војска. Страга вода брда уватила, Све потопи дрвље и камење, И сувише овче прибојице,

А из воде жива пуца муња Вала Богу! брда проламљају, Стра увела и гора и трава. Полећели сиви соколови,

Да избију очи у јунака,

Ал' се свачим добри момци бране,

А највише праом и оловом. Док завика Јакововић Анто: „Граовљани, моја браћо драга,

„Пун те пушке, ноже повадите,

„Те удрите сиве соколове.“ Па он свога ножа повадио, Те соколу крила уграбио, Лијево му од огња живога, Десно бјеше од сувога злата, Он га себе метну у њедарце. У то виђе остала дружина, Вода стаде, тице заплашише. Све то Стана очима гледаше,

1) Планина у Рудине.

39()

395

4()()