Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

61

Од тога се добро препанула, Па побјеже натраг у Граово, Кули дође, ту Јакова нађе,

И Антуна сина јединога,

У руци му соколово крило, Па га метну на бијелу кулу. То Граову свему мило било. Мало стаја, не би николико, Док по пољу тама притиснула, (ама тама ка из земље трава, Шза таме шаровите гује,

П за њима несите аждаје; Колико су подигнуле крила, Све Граовско поље притиснуле, А испод њих жива ватра скаче, Од њих куле гора по Граову. Кад то виђе војводина Стана, Па побјеже на бијелу кулу,

А на кулу пенџер отворила, А ув поље горје погледала: Двије цркве обје огољеле,

А мутна их вода обузела,

Из њих златне крсте изнијела, Низ поље их на валове ваља, А по крају б'јеле пјене баца, Док сарева до бијела хана.

Ту је стала, поље потопила, А на кулу змије кидисале, Аждаја се око ње савила,

Сву је кулу вода обувела,

А све равно поље потопила,

и> со

[55] сл

430

410)