Српски занатлија : календар са сликама за 1890 годину

ове задруге надмаша 200.000 динара годишње. У 1879 г. капитал је задругара пвноспо 160 000 динара. Улози су задругара једнаки. Раде за њихов рачун 50 радника код својих кућа. Раднпци немају учешћа у добити; добијају плату као пи у другим приватпим радионицама. Оне једнакости и братства, на којима је ова задруга први пут заснована — нестало је.

Поред осталих задруга које су основане још у половини нашега столећа а које још постоје, да наведемо задругу за израду наочара.

Тодине 1848 још су у малим радпоницама израђивали наочаре. Највеће радње имале су 12 до 15 радника и израђивали су робе на 40 до 50 хиљада динара годишње. Код једнога радника зачела се мисао о оснивању задруге. За остварење ове зампели латили се два виђенија пропавођача наочара. Они позову прогласом у задругу све раднике п занатлије ове робе. Али се овоме позиву не одазову: већина је сматрала да се ово не да остварити. Покретачи ове замисли једва су придобили за своју намеру пет - шест. Један им занатлија уступи своју радионицу с алатима, за. 650 динара; задругари нису могли одма ову суму платити, почели су посао с дугом. Марта 1849 задруга је отпочела посао. Покоравајући се захтевима времена, они су у статутима својим усвојили поделу добити на равне делове п образовали су касу за остареле п пзнемотле. Прве године било је задругара само трпнајест. Радећи без одмора пзрадили су наочара на 24.000 дин. Већ 1852 задругари налазе за потребно да учине неке пзмене у својим правилима, назив братско удружење замењују називом „индустриско и трговамко другитво за израду наочара.“ Улог члански од 300 дин. повишен је 1855 г. на 2000 дин. 1857 — на 5000, 1860 на 10000 а 1868 на 25000 дин. У исто време избацили су из правила такве одредбе, које могу „сметати правилноме току послова“, као што је, на пр. подела добити на једнаке делове. Развијајући се брзо, задруга је године 1867 учинила обрт 766.000 дин. Сад је опа највећа радња у свету за израду наочара. Године 1877 задруга је продала робе на три милијуна. динара. Она има својих радпоница п у Нормандији п Елзасу. Пуноправних задругара пма 58, непуноправних 40 п више од 1000 радника, којп служе под петим условима каоп у другим приватним радњама.

Да наведем историју једне лијонске столарске задруге. Столареки радници у Лијону често су правили страјкове, нису хтели да раде. Тако је било п 1848 г. Лијонски столари саввали су били велики скуп да се споразуму ради страјко-

није новац, потребан за страјк, употребшти на оснивање столарске задруге. Али нису му дали ни да доврши свој предлог а камо ли да га објасни и задобије за своју мисао сагласност збора. Но он не клоне духом, него ухвати једнога по једнога од својих другова, почне им појединце доказивати корист свога предлога и задобије неколико. Задруга је основана 1848 г. 900 столара изјавили су жељу да уђу у задругу. Познанством задругара у разним слојевима друштва задруга је добила толпко порупбина, да је одма у почетку рада 20 људи нашло посла у задружној столарници, Већу Децембру поруџбина је било толико много, да су посао једва савлађивали 80 чланова. Муштерије су били тостионичари, школе, итд. Да би имали везе са свима деловима вароши, основали су у три разна краја три радпонице. Неочекивани успех тако је утицао на лијонске столаре, да је већина њихова зажелела постати члан задруге. Почели су примати људе без великих тешкоћа, с тога су се увукли и лењивци и свакојаки, п унесу расгројство у задругу. Столарп се не зауставе само на овоме: тежили су да у своју заједницу увуку и раднике сродних заната. Тога ради ступе у споразум с дунђерима и камењарима. Али пошто не добију од државе тражену новчану помоћ, то дунђери укину своју задругу. Столарска задруга постојала је до 1851 т. Године 1846 учинила је обрт на 80.000 дин. а 1950 на 66.000 д. Лијонска војна власт забранила је ову задругу. Камељари такође растуре своју задругу после двогодишњег живота свога.

Октобра 1868 године 17 кројача решили се да оснују прерађивачку задругу. Због неуспеха ранијих кројачких задруга у Парпзу нису веровали више ни у какав успех кројача, „кројачи не могу да учине што паметно“, тако су товорили Парижани. Чим се дознало за намеру ових седамнајесторпце, остали кројачи почели су им се смејати. Одобравања није било ни с које стране. Не оеврћући се на такво нерасположење, они су увели под кирију стан. Истакну на стану Фпрму, газда је тражио да је скину, иначе ће их отерати. Задрутари нису попустили и газда им откаже стан. Тражили су стан на 17 места п свуда су били одбијени. И најзад нађу стан. Али издржљивост задругара постане опште позната. Многи који симпатишу самој пдеји, постану њихове сталне муштерије. Задругарп су успех сматрали као награду за поднесене непријатности. Новаца није било. Сваки је од њих уложио по 50 дин; па 1 од ових 50 дин. половина је плаћена а половина је непсплаћена зарада. За срећу задруге, она је имала доброг управника, који се не само посве-

) вања. Један на скупу истакне мисао, да је памет- | тио општему предузећу, него је и опо способан + (9, У ~

зе

=):