Српски књижевни гласник

СРПСКИ

КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

КЊИгА 1, БРОЈ 1. — 1. ФЕБРУАРА, 1901.

ПОВАРЕТА.

СЛИКА СА ДАЛМАТИНСКОГ ОСТРВА.

Између града и острва стакли се тихо море у одблеску жаркога сунца, које се већ примакло ка западу. Ка острву мили чамац, у коме су двојица; један весла, други седп на крми. И ако је тек почетак априла, сунце силно пече и удара им у очи, те су скренули главе ка брдима, од којих су даља још покривена снегом. Чамац је гломазан; веслар је средовечан, по изгледу вишпе факин Hero поморац, онај на крми, младић је збојит и препун снаге, у оделу царекога мрнара. Кад се отискоше с обале градске, чича га је питао, ко је и одакле је, колико је служио, познаје ли овог, оног од евојих другова, па ућуташе. Јер млади острвљанин, Јурај Лукешић из Крапил, не беше изузетак међу својим земљацима, није марио брбљање, пи био наклоњен поверљивости. Седео је и пушио мирно, гледао је око себе ствари мирне: воду п ваздух.

Мало по мало, острву се поче откривати обличје. Најпре угледаше шуму и у њој високу звонару. То се налази на једном крају острва, а на другом је село. Столетна борова шума и манастир у њој одликује острво Крапан од свију осталих.

Румени зреник иза Крапна одједном поцрвене; плискавице почеше чешће пљескати по површини, а крупније рибе у већим гомилама јурити мимо чамац. То одједном трже младића из његова дотле непомућена мира, те само рече «по бога»! и узе од старога десно весло.