Српски књижевни гласник

ПОВАРЕТА. 3

— Да је припанемо7 шапну Јоји.

Јурај стаде на вратима иза приземпе собе, која захваташе целу дужину кутњу. Два прозора папрема се беху широм отворена, те је било доста видела. Његове очи обухватише све; свака ствар беше на своме месту, како их је он оставио, без мало, како су је његови преци оставили: полице са кујнским посуђем, два велика орахова ковчега, дугачки храстов сто, над њим велики разапет Исукрет, клупа и неколико троножних столица. Његов поглед заустави се на контурама жене, која, тик огњишта, беше окренута лицем ка ватри. Јурај се накашља, жена се окрете, застаде малко па се сретоше између прозора. И викнуше заједно:

— КЕ, по бога Јурета!

— Ма! Драга ма!

После пољупца, загледаше се једно другоме у очи, у модре, ситне, бистре очи, које по нашим острвима нараштаји један другоме верно предају, као год што предају и обле главе, округласте образе, радост живовања, јако верско осећање, нејаку моћ мишљења и скучен број речи!... Јурјева мати, Луца, изгледаше као његова старија сестра, старија за десетак година, не више! Имађаху исти затупаст нос, кратку, заобљену брадицу, беле и румене образе, те готово једина разлика између те две главе беше, што је мати носила брњице у оба уха, а син само у десном.

Најпосле настадоше питања и одговори, која су сва ночињава са «а», као што бива кад су острвљани узбуђени.

А како си, мат

A добро, Јурета, како си 7 — А добро! А ћатг А добро је и ћа! А Миш

— A добро је и Миш! Је нареста (нарастао)!

Мати се нешто намрачи, узе највећу троножну столицу са наслоном, ону која је од памтивека на служби

1